U Peking te čekaju smog, cenkanje, osmesi...

Nakon povratka iz Kine dva najčešća pitanja o ovoj zemlji bila su: "Da li u Kini jedu pse?" i "Da li je Kina prljava?", a odgovori glase: "Ne, nije prljavo i da, izgleda da jedu pse".

Čak su pekinške vlasti zbog Olimpijskih igara naredile restoranima da tokom igara prestanu da služe pseće meso. Nama, valjda, nisu servirali pse, jer je su jela uglavnom bila prilagođena ukusima turista sa Zapada. Ali, ako su psi i bili na meniju (koji, uostalom, niko nije znao da pročita) to ne bismo osetili, jer je sva hrana veoma ljuta.

Dolazak u Peking obeležilo je sivilo. Magla je pokrivala jedan od najvećih svetskih aerodroma. Nakon gotovo 30 časova leta, jedini utisak prvog susreta sa Kinom jeste da je sve ogromno. U glavi jedina želja: ne zaraziti se svinjskim gripom!

"Nji hao" ("zdravo"), dočekuju domaćini Kinezi novinare sa Balkana, koji su u blagoj groznici zbog iscrpljenosti. Stigli smo na seminar za novinare i službenike za informisanje vlada zemalja u razvoju.

Sa punktova za kontrolu zdravstvenog stanja Kinezi, sa maskama na licu, nadgledaju putnike, radi prevencije širenja novog gripa.

Ređaju se prve slike Pekinga dok autobus vozi od aerodroma do hotela autoputem sa pet traka. Nižu se naselja, reklame, zgrade od stakla, neboderi - sve u izmaglici. Gužva je na putu. Kinezi se vraćaju sa posla. Više od 17 miliona ljudi živi u Pekingu, gde je nivo zagađenja vazduha pet puta viši od standarda bezbednosti Svjetske zdravstvene organizacije.

U Pekingu retko ko zna engleski jezik. Recimo, nijedan taksista ne zna. Taksisti uglavnom ne umiju da čitaju adrese ulica napisane na engleskom, a neki ni na kineskom. Odlični su vozači i usluge im nisu skupe. U saobraćaju su ogromne gužve, a najbrže se taksijem stiže na odrednicu. Zbog dobrih puteva, vožnje ne traju dugo i mogu da posluže za razgledanje grada.

Kinezi su veoma ljubazni, tolerantni i preduzimljivi - samo ako razumeju šta želite.
Prvo ples, pa pekinška patka, a čaj ceo dan